Postoji još jedan, možda i bitniji fenomen koji može da odgovori na pitanje moje koleginice (vidi prvi deo teksta). A to je (auto)stigmatizacija osoba sa mentalnim smetnjama i predrasude. U našem narodu vlada verovanje da je odlazak kod psihologa ili psihijatra rezervisan samo za “lude” ljude, to je nešto što je sramota. A zapravo statistika pokazuje da su mentalne smetnje jako rasprostranjen problem našeg stanovništva. “Zdravi” ljudi arognatno govore o tome kako “bolesnike” treba pozatvarati i sebi stvaraju podlogu da se sutra plaše javljanja stručnom licu, jer misle da su možda oni sada ti “bolesnici”, a to je nešto što ne žele da priznaju sebi. Kako tome doprinose mediji pompeznim izveštavanjem o osobama sa mentalnim smetnjama kao ubicama, nasilnicima i psihopatama, sam govorio na dve tribine do sada. I to zajedno sa osobama sa mentalnim invaliditetom. I rado ću ponoviti i to i detaljnije objasniti na nekoj novoj tribini, da se sada ne rasplinjavamo. Bitno: ljudi smatraju da je sramota i da će sebi dokazati da nešto sa njima ozbiljno nije u redu ako se jave ljudima školovanim za psihološke probleme, te se javljaju onima koji im nude interesantna mistična, lajfkouč, motivaciona i druga rešenja, koja im zvuče zanimljivo, produhovljeno i manje strašno.

Zato ja lično osećam potrebu da što više radim sa ljudima preventivno, da primenim psihološke i terpijske metode na svakodnevne probleme, motivaciju, komunikaciju, postavljanje ciljeva, napredak u poslu, probleme sa učenjem... apsolutno sve. Približavanje prave psihologije i psihoterapije ljudima i razbijanje predrasuda je jedna od misija Centra Psihonega. Citiraću tekst koji je išao kao odgovor na često postavljano pitanje uz moju radionicu “Pobedite strepnju i depresivno raspoloženje”.

Da li je onda ovo radionica za zdrave ili osobe sa mentalnim smetnjama ili je za psihologe?

Pokažite mi 100% psihički zdravu osobu, ja takav fenomen još nisam video. Postoje simptomi raznih poremećaja koji su bar u tragovima nekada u životu prisutni i kod osoba koje nemaju nikakvu "F dijagnozu". To je pitanje KONTINUUMA IZMEĐU ZDRAVLJA I POREMEĆAJA, a ne dvaju zasebnih kategorija. Prema tome, sve što "radi" kod lečenja osoba sa dijagnozom, naravno da je poptuno primenljivo na slične probleme kod zdravih osoba.

Smatram velikom prednošću svih nas psihologa, koji smo izabrali psihoterapiju kao delatnost u kojoj se radi sa kliničkom populacijom i imamo izuzetno stručne psihijatre za svoje mentore, baš to - što zadržavamo naš pristup psihologa koji radi sa zdravom osobom, onda kada je to potrebno. Ali takođe posedujemo i znanje iz dijagnostike koje je potrebno da prepoznamo ozbiljan problem i osobu sa opravdanom dijagnozom, sprovedemo psihoterapiju i/ili uputimo psihijatru na medikamentoznu terapiju onda kada je to neophodno.

Zabluda da "kod psihologa i psihijatara idu samo poremećeni ljudi" je mnoge pacijente koštala prevencije koju su mogli da obezbede sebi blagovremenim javljanjem.

Naravno da je radionica korisna i psiholozima koji sve što nauče mogu da primenjuju u svom radu.

Da rezimiramo:

Odlazak kod psihologa, psihijatra ili psihoterapeuta ne znači da dobijate etiketu na čelu, znači da brinete o svom zdravlju. Ovo nije reklama jer je kod većine psihologa i terapeuta koje znam prvi susret besplatan, a nekad je to dovoljno da saznate o sebi da li imate psihički problem i kojih je razmera.

Studije medicine traju šest godina, sa specijalizacijom psihijatrije mnogo duže.

Studije psihologije traju pet godina.

Posle toga se možete školovati za psihoterapeuta, ja sam izabrao KBT u Nišu i govorim o činjenicama vezanim za taj terapijski modalitet.

Obuka za KBT psihoterapeuta podrazumeva 2 godine teorijskog i 2 godine praktičnog usavršavanja na već postojeću diplomu iz medicine ili psihologije. Te druge dve godine se zovu supervizija i tada se najviše uči. Učimo praksu jedni od drugih i od mentora čija je stručnost naširoko priznata. Polažu se ispiti, seminarski radovi, istraživanja... Sve zajedno traji preko četiri godine i košta 2800 evra bez pratećih troškova kupovanja literature, štampanja protokola sa seansi i slično.

Npr. obuka za “terapeuta” nečega što se zove duboki PEAT košta 200e, traji dva dana po 3 sata i sprovodi je osoba koja ne mora imati osnovno predznanje iz psihologije ili medicine. Obuka za prvi nivo NLP-a traje dva dana i besplatna je. Sprovodi osoba bez predznanja....

I tako mogu dalje da nabrajam, a vi izvolite izaberite kome ćete poveriti svoje zdravlje.