Postoji nešto što se može naučiti od kišne oluje. Kada vas uhvati pljusak, vi ćete pokušati da se ne pokvasite i potrčaćete brzo niz put. Međutim, prolazeći ispod kućnih nadstrešnica, opet ćete se okvasiti. Ako ste još na početku prihvatili odluku da nećete biti uznemireni, jer ćete, kako god okrenete, na kraju biti mokri, stekli ste uvid koji može promeniti sve.

Ovo je odlomak iz knjige “Opalo lišće” (“Hagakure” na japanskom), knjige mudrosti i citata samuraja iz perioda mira u 17. veku u Japanu i bavi se prihvatanjem. Baš kao što su i samuraji morali da prihvate činjenicu da su kao ratnici suvišni u periodu mira, i posvete se svojoj duhovnoj strani, npr. književnosti ili podučavanju, kako ih nemir ne bi izjedao. Još mnogo ranije u drevna vremena filozofi i mudraci su razmišljali o odnosu između nade ili težnje za promenama sa jedne i prihvatanja svoje sudbine, sa druge strane. Tako postoje dve verzije čuvenog Mita o Pandorinoj kutiji. Prema jednoj verziji, na dnu Pandorine kutije iz koje su izašla sva zla sveta, je ostala nada, ali je kasnije Pandora pustila i nadu napolje jer je videla da je svet bez nade previše turoban. Prema drugom mitu, nadu je namerno zatvorila u kutiju po svaku cenu jer ona jeste najgore od svih zala. U svakom slučaju nada je bila u kutiji u kojoj se nalazi zlo i beda. Zašto je to tako?

Zato što postoje situacije u kojima bi prihvatiti nešto što ne možete da promenite, ili bi za tu promenu bila plaćena prevelika cena, bilo lakše, nego boriti se ili nadati promeni. Klijenti dožive olakšanje kada prihvate da npr. oni imaju problem i lakše je da promene sebe nego da krive druge za posledice; da je njegov roditelj takav kakav je i prestar je za promenu; da je trenutno bolje ostati na tom poslu do kraja godine jer je možda stresan, ali dobro plaćen i previše je rizično menjati nešto sada; prihvati da jednostavno šta god da uradi postoji izvesna šansa da nešto krene naopako u njegovom planu; prihvati da je nemoguće popraviti loš događaj iz prošlosti već iz toga može samo naučiti kako da grešku ne ponovi itd.  Antički filozofi stoičke škole prvi su primetili da najviše brinemo oko stvari nad kojima nemamo kontrolu i da je jako bitno napraviti razliku između onoga što možemo i onoga što ne možemo da promenimo, jer ćemo tako usresrediti energiju na ono što možemo. Dok, s druge strane, briga o stvarima koje ne možemo da promenimo, neće doneti ništa osim patnje.

Zato u kognitivnoj terapiji postoji tehnika koja se zove “Vežbanje prihvatanja” i njome radimo baš to, vežbamo da prihvatamo nešto što bi trenutno bilo nemoguće ili jako teško promeniti, a baš to nešto nam svakodnevno stoji nad glavom uz neprestani stres i promišljanje o problemu. Bitan momenat je naš osećaj da bismo mogli i trebali da uradimo nešto. Otuda procenjivanja, tumačenja, želja za kontrolom situacije. Mi brinemo zbog mnogo stvari u životu koje ne možemo potpuno da kontrolišemo i ukoliko nas one jako uznemiravaju, dobro rešenje je vežbanje prihvatanja, jer mi zapravo nismo svesni koliko već u životu koristimo na neki svoj način ovu tehniku u mnogim oblastima života. Prihvatamo činjenicu da smo gladni, da moramo da spavamo, verovatno provedemo trećinu života u spavanju, da moramo da platimo račune, da će doći zima iako mi volimo leto, da čekamo crveno svetlo na semaforu ili idemo pešice u zgradi bez lifta. I ovo prihvatanje nam dosta pomaže da se ne nerviramo i opterećujemo, ali i izbegnemo pokušaj menjanja nečega po jako visokoj ceni. Zamislite da ponešen citatima mog omiljenog „motivacionog govornika“ koji je rekao da treba uhvatiti dan, ne čekati ni minut u ostvarivanju svojih snova i da ako nešto dovoljno hoću svi će mi se skloniti s puta, ne prihvatim moje čekanje na crvenom svetlu semafora, ne razmislim o posledicama mog neprihvatanja, već pritisnem gas do daske na crvenom i završim u bolnici!? Na kraju krajeva, prvi korak ka rešavanju bilo kog problema jeste da prihvatimo da problem postoji, zar ne?

Prihvatanje spomenutih okolnosti znači da smo postali posmatrač - neko ko ne sudi, ne tumači i ne kontroliše, već - vidi, prihvata i nastavlja dalje skoncentrisan na bitnije stvari u životu i one koje zaista zavise od njega. Povodom ovakvih događaja ne osećate negodovanje, samo prihvatanje i taj stav posmatrača je izuzetno koristan. Toliko, da je ceo jedan terapijski modalitet formiran oko ove ideje. U pitanju je “Acceptance and commitment therapy” ili “terapija prihvatanjem i posvećenošću” dobila je ime na osnovu svoje suštinske poruke: prihvati ono što je izvan tvoje lične kontrole i posveti se onim akcijama koje unapređuju i obogaćuju tvoj život. Cilj ove terapije je ostvarivanje ličnih potencijala za ispunjen i smislen život.

Dakle, ceo terapijski modalitet koji može da vam promeni život, nastao je na bazi ideje koja je samo jedna tehnika u kognitivno-bihejvioralnoj psihoterapiji. A kognitivno-bihejvioralna psihoterapija ima još bezbroj tehnika. Zamislite koliko je onda ona zapravo moćna ukoliko želite da se oslobodite nekog psihološkog poremećaja ili problema ili jednostavno unapredite kvalitet svog života. Ili ne morate da zamislite, dođite na razgovor i isprobajte. Dok se ne odlučite na taj korak, rastajemo se uz molitvu teologa Rajnara Nibura:

“Bože daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim one koje mogu i mudrosti da ih razlikujem“.

Stevan Stanojević

Korišćena literatura i linkovi:

Robert Leahy (2003): Cognitive Therapy Techniques: A Practitioner's Guide

https://www.goodreads.com/author/quotes/79642.Tsunetomo_Yamamoto

https://contextualscience.org/act

https://filozofijainfo.com/stoici-i-epikurejci-citati